На основу јачине способности супстанце да добије електроне, може се класификовати на јаке оксиданте, умерене оксиданте и слабе оксиданте да би грубо описали њен учинак у редокс реакцијама. Међутим, граница ове класификације је нејасна. Понекад се граница заснива на кисеонику (О2/Х2О, Е∅=1.229В [2]) и јонима гвожђа (Фе3+/Фе2+, Е∅=0.771В [2]). Врсте са оксидационом снагом већом од кисеоника су јаки оксиданти, оне слабије од јона гвожђа су слаби оксиданти, а оне између су умерени оксиданти. Према степену опасности деле се на примарне оксиданте и секундарне оксиданте.
Оксиданти се према свом хемијском саставу деле на неорганске и органске оксиданте. Такође се могу класификовати у следеће три категорије према медијуму потребном за реакцију оксидације:
(1) Оксиданти у киселој средини (нпр. водоник пероксид, персирћетна киселина, натријум дихромат, хромна киселина, азотна киселина, калијум перманганат, амонијум персулфат).
(2) Оксиданти у алкалним срединама (нпр. натријум хипохлорит, натријум перкарбонат, натријум перборат, калијум перборат).
(3) Оксиданти у неутралним медијима (нпр. бром, јод).
